„Tekija, grad u kojem se čuje tišina“

07.05.2015.

„Tekija, grad u kojem se čuje tišina“

Osnovna škola „Svetozar Radić“ u Tekiji i Biblioteka „Centar za kulturu“ Kladovo u subotu 09. maja 2015. godine predstavljaju meštanima Tekije, prvog među jednakima,  zastavnika -pripadnika 138. transportne avijacijske eskadrile koja je u sastavu 204. vazduhoplovne brigade na aerodromu u Batajnici, Sašu Jovanovića., koji je sa svojom jedinicom bio angažovan na otklanjanju posledica od  bujičnih septembarskih (2014.) poplava u Tekiji.

Nakon tog iskustva, Saša Jovanović je napisao dirljiv tekst „Tekija, grad u kojem se čuje tišina“. Tekst je štampan i promovisan u šestom Zborniku Književnog kruga Kladova u znak poštovanja prema tom stvaralačkom činu prepunom emocije ali i iskrenih čistih osećanja vojnika koji je časno radio svoj posao i podelio emocije sa unesrećenim meštanima ali i sa širom javnošću.

U subotu, 09. maja 2015. godine od 10,00 sati u prostorijama Osnovne škole u Tekiji koja je stradala u bujičnim poplava i čija je obnova pri kraju zahvaljujući impozantnoj listi donatora ali i fenomenalnom energijom, sposobnošću i posvećenosti direktora škole prof Mihajla Siderisa i njegovih saradnika,  na opštem roditeljskom sastanku i skupu roditelja učenika škole, meštani će se upoznati sa dosadašnjim rezultatima sanacije škole i imaće prilike da se upoznaju i druže sa zastavnikom Sašom Jovanovićem, koji im tom prilikom doprema humanitarnu pomoć za njihovu decu koju je on sakupio sa svojom porodicom.

Crtež koji prati ovaj događaj , „Razglednica Tekije“ nacrtala je njegova maloletna kći Isidora i istu je poklanja deci iz Tekije.

Biografija Saše Jovanovića:

Saša Jovanović je rođen 18.04.1971.godine u Zagrebu. Otac, vojno lice sa brojnim prekomandama širom SFRJ. Vojnu školu završio je 1990.godine u Rajlovcu kod Sarajeva. Letač  preko dvadeset godina i trenutno pripadnik 138.transportne avijacijske eskadrile koja je u sastavu 204.vazduhoplovne brigade na aerodromu Batajnica. Oženjen, otac dva deteta.   Godinama se bavi maketarstvom kao hobijem. Životni moto je "Koračati prvi napred i ličnim primerom pokazati put svim svojim vojnicima“. Zaljubljenik je u vazduhoplovstvo i letenje, i sa grupom vazduhoplovnih entuzijasta bori se da se sačuva naša vazduhoplovna istorija. Sarađujem sa brojnim udruženjima koja neguju naše slavne vazduhoplovne tradicije. Aktivan humanitarac.  

„Tekija, grad u kojem se čuje tišina“

Autor: Saša Jovanović

Priča posvećena svim mojim kolegama sa kojima sam proteklih osam dana učinio malo za svet, ali za naš narod u Tekiji učinili smo mnogo. Da se istina kaže svima i da se ne zaboravi. “Dan kao i svaki drugi, osvanuo je tog 15. septembra u malom rečnom gradiću istočne Srbije. Dosadna jesenja kiša prekrila je grad. Sunce kao i svakog jutra, polako se pojavilo od strane Đerdapa, ali kišne oblake nije moglo da otera od grada. Sumaglica nad Dunavom lenjo se provlačila sredinom reke. A vetar? Taj stalni komšija Tekije uporno je duvao ulicama, čineći kišu još dosadnijom. Dan kao i svaki drugi. Odrasli su odavno krenuli na posao, većinom u Kladovo. Deca, vesela i glasna, u igri su stigla u svoju školu. Škola mala, lepa, smeštena na vrhu brega po kojem se pružio grad. Kad je prvi put vidiš, poželiš da se vratiš u školske dane. Dugo stepenište od škole vodi kroz celo naselje do obale Dunava. Lepog plavog Dunava! Dunav je danas siv i ne sluti na dobro. Reka sa kojom vekovima živi Tekija i svi njeni stanovnici. Zajedno su oduvek delili i dobro i zlo. Pre četrdeset godina, u ime napretka i razvoja države, Stara Tekija je morala da bude potopljena. Staru crkvu su im minirali za potrebe snimanja filma. Bata Živojinović u glavnoj ulozi!? Napravljena je đerdapska brana, veličanstven projekat za državu. Za stanovnike Tekije trajni gubitak svojih domova. Dali su veliku žrtvu za bolje sutra svih nas. Ponudili su im selidbu negde daleko, ali odlučiše ljudi da ostanu. Stvoriše novu Tekiju na brežuljku iznad svojih potopljenih domova. Odlučili da ostanu u svom kraju i nastave da žive sa Dunavom. Velikom rekom, koju treba poštovati. Tog jutra, opasnost nije došla od Dunava. Došla je sa okolnih brda. Brda koja vekovima tu mirno stoje iznad Tekije i usmeravaju i ljude i vode Dunava. Bes prirode. U trenutku su pukla brda i pokrenula se ka reci. Hiljade tona zemlje, kamena i drveća pokrenulo se nizbrdo. Na svom putu takva masa uništenja rušila je sve pred sobom. Polako, ali sigurno. Sve brže i brže. Zlo je postajalo sve veće i veće. Do jutros maleni pitomi potoci postali su korita kroz koja se valjala planinska neman. Tekija se nije mogla odbraniti. Najveći talas došao je sa vrhova brda. Planina se pokrenula. Na putu joj je stajala samo mala gradska crkva. Svom silinom talas je udario u crkvu, ali ona je izdržala. Nailazili su nanosi blata, kamenja, balvana i svega što može da se pokrene u planini. Sve to udaralo je u crkvu. Besno, uz huk uništenja. Zid nanosa podizao se metrima uvis oko crkve. Razvalio je stakla crkve i ušao u nju. Bes prirode protiv jedne male crkve. Scena kao u mitskim pričama. Dobra tema za razmišljanje onima koji su je godinama izbegavali. Dobar povod za vernike da je još iskrenije poštuju i čuvaju. Crkva je izdržala. Ne mogu reći da je pobedila. U toj borbi nije bilo pobednika, ali spasila je okolne ulice Tekije, da ih ne udari sva silina talasa. Spasila je narod u Tekiji. Mnoge kuće taj udar ne bi izdržale, a stanovnici, većinom stariji, ne bi imali gde da se sklone. Talas poplave okružio je crkvu i nastavio niz okolne ulice. Svakog je stigao, tamo gde se zatekao tog jutra. Komšiji Vasi probio je zid kuće i ušao u kuću i u podrum. U nekoliko sekundi! Kako je tog jutra radio sitne poslove u garaži, talas ga je tamo i zatekao, udario i izbacio kroz vrata i odneo niz ulicu. Komšijska ruka ga je spasila. Lomile su se ograde, pucali zidovi kuća pod pritiskom poplave. Neke kuće su nestale u trenu. Zatekli smo samo laminat i pločice, kao svedoke nekadašnjeg postojanja. Iz minuta u minut poplava je donosila nanose i prekrivala ulice, dvorišta i na kraju je krenula da lomi vrata i prozore i da prekriva sobe, kuhinje... Prekrivala je cele nečije živote. U pola sata uništeno je sve što je moglo da se uništi. Bandere su polomljene, kablovi vise po ulicama i nestalo je struje, voda je nestala... Sve je nestalo što im je trebalo. Stara majka koja je spremala dvoje unučadi za školu vidi propast koja dolazi. Sin joj na poslu. Sama sa dvoje dece pred poplavom. Spasiti decu. Pronaći spas od svega toga. Gde ga pronaći? Uzima decu i beži prema komšijskoj kući. Veruje da je tamo spas. Pred njihovim očima, komšijina kuća nestaje u lomu. Gde spasiti decu? Na kraju svi su potražili spas na obali Dunava. Njihovog Dunava. Nanosi poplave stižu i do obale, ali tu ih već spasavaju mornari, ribari, neznani i znani. Toliko velike reči zahvalnosti za pruženu ruku spasenja još nisu ispisane u našem jeziku. Nastaje tišina. A tišina spasa sve govori.“- govorili su nam stanovnici Tekije, oni malobrojni koje smo zatekli četvrtog dana posle najstrašnijeg dana u istoriji tog mesta. “Stigla je vojska. Vazduhoplovci!“- pronelo se ulicama Tekije. Mala grupa nas vazduhoplovaca, stigla je u pomoć poplavljenoj Tekiji. Stotinak. Premalo za pomoć, ali tog jutra, mnogo za taj nesretni narod. Krenuli smo iz Beograda, svi kao jedan. Znamo da je nevolja u pitanju, a bar mi vojnici znamo šta je nevolja. To nam je u opisu posla! Jutro kad smo stigli, hladno, maglovito. Izlazimo iz autobusa, dočekuje nas jutarnja hladnoća i brzo se uvlači u zglobove. Ulazi brzo u gumene čizme. Gumene čizme, uniforma i lopata. Osnovne tri stvari potrebne u ovom trenutku. Nama i Tekiji. Na prvi pogled ništa strašno ne vidimo, nalazimo se na magistralnom putu uz obalu Dunava. Nedavno očišćenom od nanosa blata. Po pogledu lokalnih policajaca, vidim da ne idemo u nešto lepo i dobro. Svi ćute i samo vetar dosadno duva. Naš komandant kratko komanduje. „Pokret! Za mnom!“ Polako kolona kreće uzbrdo. Koračam za komandantom. Dobro je za moral svih nas što je na čelu kolone. Kao vojnik koji je video sve i svašta, ne očekujem ništa novo. Poplava kao i svaka druga. Koračam i gledam oko sebe. Polako napredujemo pustim ulicama. Blata na putu sve više. Oko nas kamenje, balvani, porušene bandere. Tišina. Samo se čuju naši koraci i tihi vojnički žamor. Dobro je dok se priča u stroju, nije dobro kad vojnik zaćuti. Idemo uzbrdo. Slika okolnih kuća ne sluti na dobro. Vidimo velike nanose „nekog“ materijala po dvorištima. Fasade oštećene, crep polomljen. Nigde nema ograde. Tišina stegla celu ulicu. Iza sebe sve manje čujem žamor i komentare. Put kojim koračamo postaje sve teži za kretanje. Prekriven je sve većim blatom i nanosima kamenja. Stižemo do vrha naselja. Dočekuje nas crkva. Svetlo plave boje. Kao vojnik stražar stoji oštećena a opet ponosna što je izdržala kad je bilo najpotrebnije. Valjda i mi vojnici treba da smo takvi. Kad je najpotrebnije. „Božija volja!“- pomislih i pogledah u kolege oko sebe. Svi su pristigli. Mali stroj vazduhoplovaca. Oko nas slike uništenja. Potpunog uništenja celog naselja. Tako maleno izgledamo u poređenju sa ovom tragedijom. „U Obrenovcu je voda naišla i poplavila kuće i celo naselje, ali je i istekla. Na ratištu čovek može da vidi uništenje, ali i poneku sačuvanu kuću. Vetar polomi crep, ali prođe. Tog dana u Tekiji slika oko nas, bila je slika potpunog uništenja. Nešto neviđeno.“- pomislih dok sam vadio fotoaparat. Ovo treba zabeležiti, za sećanje i opomenu svima nama. „Danas ne naređuje Vrhovna komanda, ne naređuju komandanti, danas naređuje Srbija. Srbija je danas na Tekiji. Da nismo stigli danas, ne bi nikada stigli. Danas smo bili potrebni Tekiji i došli smo.“- nekako preformulisah poznati govor sa Cera. „Nedostaje nam major Kursula sa njegovim ličnim zapažanjima!?- dobaci neko. Vraćamo se u stvarnost oko nas. „Ima li preživelih?“- pitaju se mnogi u sebi. Dok gledamo oko sebe uništeno mesto, u sebi postavljamo cilj. Pomoći ovim ljudima. Svako koliko može, ali i to će im značiti. Tišina! Slika oko nas kao u nemom filmu, tišina koja steže sa svih strana. Ispred crkve dočekaše nas meštani. Izlaze nesigurno pred nas. Nude nas kafom. Stari lepi običaj. Gde god da dođeš na ovom lepom Balkanu, dočekaju te kafom. Čak i ako je nemaju za sebe. Pitam se kako su uspeli da je skuvaju u ovoj situaciji. Snalažljivost i velika želja za opstankom. Naš narod je ipak veliki kad su iskušenja pred njim. U pogledima im vidim bol za srušenim životima, ali i zahvalnost što smo došli. „Da li su svi živi?“- pitamo meštane, iskreno zabrinuti šta možemo da čujemo. „Jesu hvala Bogu! Neke je bujica stigla, ponela i povredila, ali dobro su.“- odgovaraju umorno i sa nekom tugom. „To je trenutno najvažnije! Važno da su svi živi i da se okupite oko stola kad se ovo završi, a mi smo došli da Vam pomognemo. Mi smo Vaša vojska i sada smo tu kad smo Vam najpotrebniji.“- rekoh starijoj ženi. Godina kao moja majka. Pobegla joj suza dok mi je pružala šoljicu kafe. Iskrena suza koja sama sklizne kad ti pomogne neznanac kada ti je teško. Najteže. Iskrenija je od svih suza koje viđamo svakodnevno. U tišini stojimo oko crkve, pijemo kafu i gledamo oko sebe. Svi se pitaju jedno . „Odakle početi?“- pitamo se zabrinuto, jer ovo nema ni početka niti kraja. Za ovo treba hiljade ljudi i meseci rada. A mi ih nemamo. Niti ljude niti vremena. „Sad bih ovde doveo one što su nam pravili formaciju i rekli da nas je „ovoliko“ dovoljno!?“- pomislih i potražih pogledom komandanta. Očekujem zadatak. „Svako odeljenje preuzima jednu kuću i idemo niz ulicu. Cilj je otkopati kuću, probiti pristupni put do kuće, očistiti oko kuće i iz kuće izbaciti nanose poplave i uništeni nameštaj. Tek tada kuće mogu da počnu da se suše i saniraju. Potrebno je brzo to uraditi jer stiže jesen, a ovi ljudi nemaju gde. I čuvajte se! Za ovakve poslove nismo obučavani, niti smo to do sada radili.“- saopšti nam komandant i krenusmo. Idemo u tišini prema kućama, a iz svakog dvorišta gledaju nas oči koje traže pomoć. Nema nas dovoljno za sve. Krećemo sa radom. Pred nama zakrčena ulica sa kamenjem i balvanima. Porušene bandere. Velike gomile nanosa ispred kuća. Nekoliko metara visine. Automobili kao karte naslagani i zgužvani od siline poplave. U dvorištima još gore stanje. Potoci ledene vode oko nas i dalje teku. Slivaju se sa okolnih brda. Oko nas tišina. Nigde ne videsmo psa ili mačku. Sve je pusto. Ulica Koče Anđelkovića! Krećemo. Prvo pitaš domaćina gde mu je bio ulaz u dvorište, pa to otkopaš, pa kreneš stazom da kopaš prema kući. Delimo se u parove i kopamo oko kuće. Ide teško. Nije nam dobar alat. Polako, ipak napredujemo.Stižemo do ulaznih vrata. Ona provaljena i zaglavljena. Samo razbiti. Većina prozora polomljena. U svim sobama vidimo nanos visine metar-dva. Mešavina blata, šljunka, velikog kamenja, korenja od drveća, cepanica, fekalija, ličnih stvari pristiglih iz kuće dvadesetak metara uzbrdo. Mešavina svega i svačega, pomešano sa nameštajem koji je do pre par dana bio lep i upotrebljiv. Sada se sve mora izbaciti. Ulazimo u kuće kao rudari i praznimo sobu po sobu. Pravo vojničko čišćenje objekata!? Samo nam je neprijatelj blato. „Gde bacati sve to?“- pitamo se, jer sve bacamo na ulicu i ona je već prvog dana počela da bude neprohodna. Nigde bagera kad ti treba! Sami smo sa lopatama. Ruke umorne, ali napredujemo. Na smenu ulazimo i kopamo. Smrad oko nas. Sa svakim zamahom krampa ili lopate sve smo prljaviji. Znoj natapa odeću, sparina u kućama. U početku brišemo sa lica prljavštinu, posle nekog vremena ne osećaš je više na sebi. Mišići se zagrejali. Razbijamo naneto veliko kamenje i oštećene grede sa zidova. Ručno, sa velikim čekićem. Pršti na sve strane. Treba sve to posle na rukama i izneti. Sledi vodom natopljeni nameštaj. Kako televizor može da bude težak kad se napuni blatom!? Svemu tome nikad kraja. Sati polako prolaze. Radimo od rano jutros. Oko dva pauza, ručak! Šta vojnik da pojede na ovakvom mestu? Stojeći ručaš, imaš mesni narezak, četvrt hleba i vodu. Gotovo! Idemo dalje...Nastavljamo rad. Obilazim okolne kuće gde naši ljudi rade. Svaka kuća priča za sebe. Sve veća i veća muka. Tamo gde otkopavamo kuću, dvoje starijih ljudi. Baba se drži, ali deda utučen. Radio bi sa nama, a sve ga nešto stislo. Uništen život u ovim godinama. Otišlo sve kao kula od peska, kad na plaži naiđe talas. Ljudi sve umorniji, ali čuje se razgovor i poneka šala. Dobro je! Celi dan na vetru i suncu. Pred kraj počinje neka kiša, koja po nekom nepisanom pravilu uvek prati vojsku. Nedostaju samo kerovi i...Dočekali smo napokon šest sati. Za danas gotovo. Celi dan smo radili, a skoro ništa se ne vidi. Samo smo zagrebali. Umorno se stroj formira i polako blatnim ulicama prema autobusima. Većina su zaspali, čim su seli u toplo. Drugi ćute, sa mislima su daleko. Razmišljam o mojoj porodici. Šta u ovo doba rade. Kad sam kretao, nisam znao na koliko odlazim, a ni sada ne znam. Nekako sve ovo i naše porodice preživljavaju. Žena me zabrinuto ispratila, deca mala, pa ne znaju gde idem. Stižemo u Karataš, nekadašnje omladinsko naselje gde su boravile radne akcije. Bar je tamo sve organizovano. Čekaju nas topla večera, sobe, čista posteljina i puno tople vode. Kuvarima smo svi zahvalni, jer su se istinski potrudili. Pre devet svi su zaspali. Tišina. Sanjam dobru kafu. Ujutro budi me bol u svim mišićima. Nisam ni znao da imam neke mišiće, ali sad su upaljeni i sve me boli. Toni s kafom pokušava da mi skrene misli. Okupljamo se ispred autobusa i krećemo. Svi su ponovo veseli. Puni priče o jučerašnjem danu. Dobro je dok vojska priča. Nastavljamo tamo gde smo juče stali. Ide lakše jer znaš šta te čeka, ali i dalje treba prebaciti kubike materijala. Gde je taj bager? Dolaze da nam pomognu, artiljerci iz Niša. Preuzeli kuću pored nas. Gledaju oko sebe. Ne znaju odakle da počnu. Mi „kao“ već iskusni dajemo im savete i dobacujemo. Neko na televiziji reče ima nas pet stotina!? Možda, ali mi već drugi dan vidimo nas stotinak vazduhoplovaca i ove artiljerce. Rade momci pošteno, pucaju im kičme, sve na rukama iznose. U Tekiji smo svi kao jedan, nema rivalstva, nema podela. Već drugi dan sa nama radi i naš komandant. Ne ispušta lopatu čovek iz ruke. Neki mu iz komande zameraju jer kao treba samo da komanduje, ali svi znamo čoveka, da nije takav. Zato i svi oko njega rade maksimalno, do kraja. Gledam ljude, nema zaobilaženja teških poslova. Čuju se šale i komentari na račun komande. Poneka psovka na račun ovih što nisu pošli!? Dobro je dok vojska priča. Oko nas tišina. Nema ni ljudi ni kerova. Samo vetar duva i pred kraj dana, kiša. Moglo je i bez toga. Naiđe neki general. Gleda nas vazduhoplovce u majicama, sigurno mu nije potaman kombinacija garderobe. Pre nego je nešto rekao, krenem ka njemu. Priđem mu sav umazan u blato, pozdravim vojnički i pružim ruku. „Ne brinite gospodine generale za nas vazduhoplovce. Dajemo sve od sebe. Nije nama teško da se umažemo zemljom Srbije.“- kažem i čekam. Gleda nas, nasmeja se i odlazi. Drugi dan se završio. Svi još umorniji, bole ruke, leđa...Šta rade moji u Beogradu? Zaspao sam prvi. Sledećeg dana premeštaju nas na kuće koje su niže, niz ulicu. Kažu tamo je još teže. Ima li težeg od ovoga? Kad smo stigli pred kuće, vidimo da ima. Pa gde nas ovo da zapadne? Mogli su i neki drugi!? Neko od onih pet stotina sa televizije. Na fejsu već drugi dan hvale neku plavušu koja radi ovde sa nama. Stoji naslov PONOS SRBIJE. Ovi moji se nerviraju zbog takvih gluposti. Niko je nije video. Ovi odozgo u ispeglanim uniformama forsiraju tu rodnu ravnopravnost toliko da postaje smešno svima nama. Ali znajući ove odozgo niko od ovih mojih mučenika neće dobiti ni hvala, ali ova će sigurno medalju... „Ajde bolje uti da te neko ne čuje.“- sam sebi kažem i okrenem na šalu. Treći dan je istinsko fizičko iskušenje. Radimo kao mašina, po grupama, na smenu. Mali je prostor, a tone materijala. Bar su ovde stigli bageri!? Po celi dan zvrje oko nas. Šta mi izbacimo na ulicu, oni vešto vrate na našu stranu. Prate ih psovke... Zvoni mobilni, uporno, dugo. Zovu me sa Batajnice! Šta je toliko važno? Nisu me sve ove dane zvali da pitaju kako smo, da li nam šta treba. „Ostali smo bez vode u eskadrili. Možeš li da ih zoveš danas i da nam naručiš vodu? I gde si ostavio novac za vodu!?“- govori glas kolege kojem nije palo na pamet da pođe sa nama... Bez komentara. Ostadosmo pet dana na tim dvema kućama. Nas dvadesetoro i otkopasmo ih. Bilo je po nebrojeno kubika dnevno da se izbaci iz kuća. Za ovakav težak fizički rad neki preporučuju do pet dana rada. Mi ostadosmo osam. Poslednjeg dana i mi se pridružismo tišini u Tekiji. Mrtvi umorni. Slomljeni. Rade ljudi i dalje, ali sve manje govora. Nema šale. Pojavljuju se TV ekipe. Namirisali smo da idu ispred političara. Treba se skloniti, jer ispred ovih trče generali, a ovi gledaju da li smo sveže obrijani, čisti i jednoobrazno obučeni. Naravno sva zakopčana dugmad ne treba da se spominju!? I naravno dele kazne. Srećom nisu nas snimili. Kažu nismo im interesantni, među nama nema mladih vojnika i devojaka... Naravno koga zanima što stari zastavnik prebacuje lopatom kubike zemlje i ovo malo zdravlja ostavlja u Tekiji. Rodna ravnopravnost... Prilazi nam iznenada već znani general. Ozbiljan kao i uvek, poziva nas sve da ga okružimo. Gleda nas pojedinačno u lica i činove i shvata da su oko njega starešine, većina u godinama. Vazduhoplovci. Zahvalio nam se u svoje ime i obećao da će pronaći način da nam se naknadno zahvali. Hvala mu. Pokazuje da je velik. Stiže komanda za polazak. Idemo kući! Kako to čudno zvuči kad si na ovakvom mestu. Stigla smena i u čudu gleda oko sebe. Šta da im se kaže? Videće i samo. Ukrcavanje u autobuse i polazak. Svi spavaju snom mrtvih umornih ljudi. Budim se u Batajnici. Niko da nas dočeka. Prazan aerodrom i ovde duva vetar. Dobro pa nema i kiše. Stignem kući, upalim TV koji nisam gledao osam dana. Glavna vest oko koje se satima svađaju je da li će biti parada ponosa u nedelju u centru Beograda ili ne. Gledam ih, i jedni i drugi dobro uhranjeni, lepo obučeni, besni, imaju važne razloge zašto da i zašto ne. Koliko to u ovom trenutku znači ljudima u Tekiji? Da li iko od ovih zna gde je Tekija ili im se Srbija završava na kraju Bulevara ili na Dedinju!? Ugasim televizor da uživam u tišini. Vreme mi je za penziju. Ja sam imao toliko da kažem o ovoj maloj, ali istinskoj borbi ponosnih ljudi tamo gde je trebalo.“