Izložba „Srpsko pismo i jezik kroz istoriju“

07.03.2014.

Поводом 200 година од штампања Вукових дела Писменице сербскога језика и Мале простонародне славеносербске пјеснарице и 150 година од смрти Вука Стефановића Караџића, Библиотека „Центар за културу“ Кладово у сарадњи са Музејом језика и писма из Тршића, приређује фото-документациону изложбу "Српско писмо и језик кроз историју".

Свечано отварање изложбе је у уторак 11. марта 2014. године у 12,00 сати у галерији Библиотеке „Центар за културу“ у Кладову.

На отварању говоре:

МА Мирослав Терзић, историчар, Музеј језика и писма у Тршићу
МА Ана Чугуровић, кустос - етнолог-антрополог, Музеј језика и писма у Тршићу

Жаклина Николић, директорка Библиотеке „Центар за културу“ Кладово

 

О изложби:

Српско писмо и језик кроз историју, изложба ауторке мр Дајане Ђедовић део је сталне поставке у Музеју језика и писма од када је 21. априла 2011. године отворен у Тршићу. Овом изложбом ауторка укратко и сведено приказује иначе доста комплексан развој српског језика и писма представљајући га јасно најразличитијој музејској публици. У оквиру изложбе приказана су писма која су била у употреби од 9. века на територији Србије и код српског становништва уопште: глагољица, ћирилица и латиница; истакнут допринос реформама језика и писма који су дали: Ћирило и Методије, Климент и Наум, Захарије Орфелин и Доситеј Обрадовић, Сава Мркаљ и Лука Милованов, и Јернеј Копитар и Вук Стефановић Караџић; и приказани најзначајнији документи писани различитим врстама писама. Реформисања језика у изложби су приказана као део културно-историјских контекста у којима су настајала, а рад реформатора као континуиран у односу на њихове претходнике и савременике утицајне у науци и политици.

Изложба Примери српског писма од 11. до 19. века аутора МА Мирослава Терзића обухвата неке од најзначајнијих књижевних  дела и докумената у српској историји. Изложбом су обухваћени и на примерима приказани сви периоди и промене у српском језику и писму, почевши од глагољице и старословенског језика, све до Вукове ортографије и народног језика, што омогућава публици да види све промене и разлике у писању и језику од почетака српске писмености до половине 19. века.

 

О Музеју језика и писма у Тршићу:

Музеј језика и писма настоји да својим садржајима редефинише значај знаменитог места Тршић и настављајући неке од делатности самог Вука Стефановића Караџића бележи и анализира на нове начине савремено говорење у различитим наративним формама у којима ће бити сачувани различити исечци из наше, не само говорне, свакодневице.

Музеј језика и писма отворен је 2011. у Тршићу. Он настоји да градећи интерактиван однос са посетиоцима, са једне стране, сачува савремене навике говорника српског језика на свим нивоима језичке употребе, а са друге да укаже на промене и узроке промена у српском језику кроз целокупно његово постојање и, што је најважније да све те промене стално проблематизује и контекстуализује у односу на културу, историјске догађаје и остале језике. Посебност овог музеја је приказивање језика, који је сам по себи жив предмет, и који у односу на остале предмете који се у музејима излажу увек изнова оживљава у додиру са посетиоцима, при којем се његова само привремена материјализованост распршује на најразличитије начине. У целини каква је Знаменито место Тршић, овај музеј наставља све оно што је радио и Вук Стафановић Караџић – испитује везе између народног и књижевног језика разматрајући контексте њихове употебе, остављајући нам поред језичких варијација и записе о навикама из свакодневног живота и могућности повезивања са прошлошћу.

 

Вук Стефановић Караџић ( 1787. Тршић – 1864. Беч)

Вук Стефановић Караџић је најзначајнији реформатор савременог српског језика и писма који се доследно угледао на народни говор, ослањајући се на рад претходника Доситеја Обрадовића, Саве Мркаља и Луке Милованова. Његов рад на реформи језика прожима се са радом на бележењу и систематизацији усменог народног стваралаштва и записивању историографских и етнографских података у којем се показао као талентован аутор. Дела су му истовремено пратила реформе, али су и указивала на потребе за њима и на њихов значај. Током свог дугог и успешног живота  сарађивао је са неким од најзначајнијих интелектуалаца тадашње Европе, браћом Грим, Леополдом Ранкеом, Јоханом Гетеом, Терезом фон Јакоб Робинсон, Јернејом Копитаром и многим другима. Својим истрајним радом на популаризацији српске народне културе успео је да заинтересује европску јавност за историју, традицију и културу српског народа. Вук Караџић је 1984. године од стране Унеска проглашен за почасног грађанина света као човек који је својим радом померао границе времена и простора и тиме дао огроман допринос духовном јединству човечанства.

Вуков цитат:

«Што су гођ људи на овоме свијету измислили, ништа се не може испоредити с              п и с м о м. Пријатељу или знанцу своме, који је на далеко преко бијелог свијета, послати мисли своје на комаду артије; читати, што су други писали прије двије иљаде година, и написати, да могу други послије неколико иљада година читати; то је наука, која ум љуцки готово превазилази, и могло би се рећи, да је онај, који је први њу измислио, био више Бог, него човек. Писмо је отворило пут уму љуцкоме, да се приближи к Богу по могућству своме.»