Omaž Branku Stankoviću slikaru i vajaru

20.11.2015.

Povodom 100 godina od rođenja slikara i vajara Branka Laleta Stankovića, koji je nažalost preminuo 1989. godine., Biblioteka „Centar za kulturu“ Kladovo posvećuje poseban omaž ovom izuzetnom umetniku koji je boravio u Kladovu u periodu izgradnje Hidroenergetskog i plovidbenog sistema „Đerdap 1“ i nakon toga gradu Kladovu (1969 - 1972) poklonio 65 slika sa pejzažima Dunava, Đerdapa, Kladova i okoline.

Bresnica, 10.02.1915 — Beograd, 24.08.1989) 

Branko Lale Stanković rođen je 10. februara 1915. godine u selu Bresnica kod Čačka. Detinjstvo i mladost proveo je u Šapcu, u kojem je završio osnovnu školu i gimnaziju.

Slikarstvo i likovnu pedagogiju završio je u Umetničkoj školi u Beogradu (1932-1936) a nastavnici su mu bili Beta Vukanović, Ljuba Ivanović i Dragi Stojanović. Usavršavao se, zatim, na akademskom tečaju (1936-1939) kod Ivana Radovića i Nikole Beševića, a vajarstvo je izučavao kod Simeona Roksandića. 

Radio je neko vreme kao profesor likovne umetnosti u Požarevcu, Knjaževcu i Beogradu, a potom kao sekretar ULUS-a na afirmaciji moderne umetnosti u Jugoslaviji. Izlagao je na mnogim kolektivnim izložbama u gotovo svim značajnim centrima u zemlji i svetu, i priredio je više od 30 samostalnih izložbi.

Dobio je nagradu Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) 1966. godine, kao i Plaketu Skupštine grada Beograda 1969. godine.

1969. godine Kladovu je poklonio 65 slika, a 1970. godine je Šapcu zaveštao legat od 77 slika.

Glavni motivi njegovog slikarstva su enterijeri a ređe portreti. Poznate su i njegove slike na kojima su prikazani pejzaži primorskih gradova Evrope i Amerike kao i ciklus slika na kojima je prikazana izgradnja hidrocentrale Đerdap.

Na njegovim slikama primetan je postimpresionistički uticaj sa naglaskom na koloritu.Preminuo je u Beogradu 24. avgusta 1989. godine.

Učenik Branka Stankovića, pisac Momo Kapor napisao je ….

„- Imao sam jedinicu čak i iz fiskulture. Jedino sam iz crtanja imao pet. Moj profesor Branko Stanković zvani Lale izbacivao me je iz razreda da crtam drveće, dok su moji drugovi morali da crtaju Getea ili Milosku Veneru. Imao sam privilegiju da iz njegovog kabineta nosim Milosku Veneru, držeći je jednom rukom za dojku, a drugom za butinu. Moj zadatak je bio da joj, kada je postavim na katedru, kredom obrišem stidne dlačice, koje joj je neka bitanga docrtala. Ubrzo sam bio izbačen iz škole zbog rekordnog broja neopravdanih časova, jer u školu skoro da nisam ni išao.“

Koristan link:

http://www.riznicasrpska.net/likovnaumetnost/index.php?topic=183.0

Virtuelna izložba u nedostatku one prave priložena: