Pukovnik Ljubomir Ljuba Tomić iz Kladova poginuo je u odbrani domovine od agresije NATO-a 31. marta 1999. godine.

Monografija se sastoji iz kazivanja i sećanja njegovih najbližih: članova porodice, saboraca, prijatelja i drugih poznanika. Sadržajem je prikazan put jednog oficira, praktično od njegovog rođenja do tragične smrti, ali on, na izvestan način, direktno ili indirektno, oslikava vreme u kome je živeo, prikazuje stanje u vojsci i državi, ukazuje na put i sve nedaće kojim su prošli i drugi oficiri njegove generacije.

Biblioteka “Centar za kulturu” Kladovo promociju monografije organizuje u nedelju 21. jula 2019. godine u 18 časova u Parohijskom domu crkve “Sveti Đorđe” u Kladovu.

Govore:

Pukovnik u penziji, Dragiša Joksić

Pukovnik u penziji, Petar Žigić

General potpukovnik u penziji, Gradimir Živanović

Publicista iz Kladova, Višeslav Živanović

 

Iz predgovora monografije profesora emeritus, Dr Sakan Momčila, pukovnika u penziji, izdvajamo I citiramo:  

“Sadržaj monografije se sastoji od preko 100 kazivanja i sećanja njegovih najbližih saradnika. Mišljenja sam da su svi radovi vredni. Pisani su spontano i „iz duše“, originalnim jezikom i stilom i kao takvi, imaju izuzetnu i saznajnu literarnu vrednost. Bez obzira na različit pristup, oni verodostojno prikazuju kompleksnu ličnost pukovnika Ljube Tomića i okruženja u kome se nalazio od rođenja do tragične pogibije. Kao takvi, oni će, bez sumnje delovati inspirativno na naše cenjene čitaoce.

Priređivači ove monografije, koji su se samostalno prihvatili ovog veoma složenog i odgovornog zadatka, zaslužuju puno priznanje i poštovanje. Njihov ljudski i humani gest da prikupe i napišu ovaj obiman materijal i tako otrgnu od zaborava svog druga – saborca i vreme u kome su živeli i radili je, bez sumnje, vredan pažnje. Njihova zasluga je tim veća što im taj zadatak nije nametnut već su, rukovođeni osnovnim moralnim principima, samostalno doneli odluku ne računajući na sve poteškoće na koje su nailazili. Kao takva, monografija ima posebnu edukativnu i moralnu vrednost. Stoga je toplo preporučujem čitaocima.

Beograd, 26.2. 2019. 

 

Iz reči priređivača izdvajamo i citiramo:

 

“Ova knjiga je posvećena jednom od velikog broja pripadnika naše vojske koji je, u ta burna vremena opšte opasnosti, izazvane spolja i iznutra, bio bezrezervno posvećen svom pozivu i spreman da se do kraja žrtvuje za odbranu slobode i nezavisnosti svoga naroda i zaštitu njegove teritorije. Posebno se publikuje u čast onih koji su bili primer za ugled, originalni, koji neprijatelju nisu dozvoljavali ni tren iluzija i opuštanja i koji su na kraju dali i svoj život na tom zadatku. Spremnost jednog čoveka u svemu tome je imala epsku razmeru, a što će se pokazati iz priča koje slede. Ova monografija treba da posluži i kao budilnik svesti budućim generacijama, šta se dešava sa jednim narodom i zemljom koja nedovoljno ozbiljno preduzima avangardne mere da bi bila slobodna i žilava za svoju odbranu.

 

Ovi redovi u knjizi treba i da posluže našim čitaocima da duboko promišljaju, iskrena srca, o svakom dobru svoga naroda. Potrebno je da ulažu svoje znanje i energiju, da se udružuju, i da se grčevito bore za očuvanje svoje časti, vere i svesti za opšte dobro i prosperitet naroda. Naš narod može daleko više i dalje da dobaci od ovih suvih grana na kojima sedi. Posedujemo i prirodne i energetske i intelektualne resusrse kao osnovne preduslove da možemo biti primer za ugled i napredak u regionu i međunarodnom društvu. Tragovi naše kulture su širom Evroazije i severa Afrike. Naš jezik i pismo su osnov bezmalo svih drugih evropskih i pojedinih vanevropskih zemalja. Vinčansko pismo je, u stvari, naša Azbuka sa nešto manjim brojem znakova, a Lepenski Vir  i Vinča su najstarija nalazišta kulturnog blaga Evrope. Stižu i dokazi o najstarijim državama i njihovim carevima u Evroaziji. Nisu to samo prazne priče već realne činjenice zasnovane na pouzdanim podacima koje pruža moderna genetika. Naš narod, dakle ima duboke korene i to treba puno da znači i da nas čini ponosnim. To nam, istovremeno, daje za pravo da verujemo da nam sleduje najbolja sudbina.

 

Takvo istorijsko nasleđe i duboku ukorenjenost je nosio i pukovnik Ljubomir Tomić. Odatle potiče i naš motiv za pisanje monografije o njemu. Naime, kroz taj 12. Laki artiljerijsko-raketni puk protivvazdušne odbrane, u toku ratnih godina  od 1991. pa sve do kraja agresije NATO 1999. kao i kroz većinu vojnih jedinica, prošlo je na stotine vrhunskih oficira, podoficira, civilnih lica i na hiljade vojnika i vojnika u rezervi. Na našu sreću, u ratnim dejstvima, nismo imali poginulih vojnika ni pripadnika profesionalnog sastava. Ali, i na našu nesreću, u toku bombardovanja zgrade Komande 1. armije, poginuo je jedan od naših najboljih oficira. Poginuo je načelnik PVO komande 1. Armije pukovnik Tomić Ljubomir. Otuda i ideja nas nekolicine njegovih saboraca da opišemo sećanje na oficira i čovekakoji je radio sa nama u jedinici i ostavio neizbrisiv trag primernog vojnika u miru i u ratu. Namera nam je da otrgnemo od zaborava jednu takvu ličnost i ostavimo njegovoj porodici i njegovim prijateljima iz rodnog Kladova uspomenu na našeg i njihovog Ljubu. 

 

Oružana agresija NATO-a, uz podršku većeg dela međunarodne zajednice, na prostoru bivše SRJ, izvedena je po principima višedimenzionalne operacije u kojima su preovladavala vazduhoplovna dejstva i dejstva sa distance, kao i teroristička i kopnena dejstva na prostorima KiM. Nasuprot najsavremenijom vojnoj sili u svetu, branila se tehnički inferriornija vojska podržavana svojim narodom. Biološki nagon za samoodržanjem, duhovne vrednosti, znanje i istrajnost su vrednosti i prednosti kojima je umanjena tehnička superiornost agresora. Ratno vazduhoplovstvo i artiljerijsko-raketne jedinice PVO su se, sa zastarelim sredstvima, uspešno suprostavile najsavremenijim vazduhoplovnim sredstvima agresora. Za vreme agresije, NATO avijacija je izvršila preko 20.000 avio-poletanja sa borbenim zadacima. Dejstvima RV i ARJ PVO oberen je 61 avion, 7 helkoptera, 30 bespilotnih letilica i 338 krstarećih raketa. Između ostalog, oboren je i ponos američkog vazduhoplovstva – čuveni F-117 A. Znanje, umešnost, veština i mikrookruženje su bili od presudnog značaja za uspešan otpor agresoru. Obučavalo se i dejstvovalo do krajnjih granica psihičke i fizičke izdržljivosti ljudstva. Obuka na kojoj je u miru, pored ostalih Ljuba Tomić naročito insistirao nastavila se i ustvarnim borbenim dejstvima. Metode koje su sprovodili Ljuba i drugovi su urodile plodom. No, i pored toga, stradanja građana SRJ su velika. Materijalna šteta nemerljiva. Posledice su nesagledive. Izgubljeni životi su nenadoknadivi.

 

U zgradama Komande 1. armije te kobne noći 31. marta 1999. godine u 4.20 časova, pored pukovnika Tomić Ljubomira poginuli su:

-          Pukovnik Milovanović Staniša, načelnik bezbednosti, rođen 9. jula 1949 godine u Grdelici;

-          Pukovnik Bugarić Jovan, nastavnik u Komandno-štabnoj akademiji RV i PVO, rođen 5. jula 1949. godine u Ćupriji i

-          Kapetan Milinković Mitar, načelnik Centra veze, rođen 13. januara 1970. godine u Beogradu.

Na spomen ploči, na Topčideru, u Beogradu stoji: „U borbi protiv zločinačke NATO agresije oficiri Komande 1. armije, 31.03.1999.godine, dadoše svoje živote za slobodu i odbranu Otadžbine“. Po čovečjim merilima, uzrocima i načinu na koji su poginuli i šta je ostalo od njih posle eksplozije, oni nisu poginuli već su odmah prešli u Anđele. Neka ih Gospod nastani u Rajska naselja.

Knjiga je posvećena svima koji su izgubili živote u agresiji NATO-a na SRJ. Neka im je večan spomen i nezaborav.

Životna priča Ljubomira Tomića, koja sledi, ispričana je kroz nezaborav porodice, kolega, prijatelja, saboraca i rodbine. “

 

Biografija pukovnika Ljubomira Ljube Tomića:

 

Ljubomir je rođen 5. februara 1947.godine u Kladovu, Republika Srbija. Odrastao je u porodici oca Živojina i majke Milice. Sa suprugom Vukosavom ima ćerku Tatjanu i sina Miodraga.

Najpre završava osnovnu školu u Kladovu 1961. godine. Posle toga, kao vojni stipendista završava gimnaziju (prvi razred u Zaječaru, a ostale u Negotinu). Zatim, u vremenu od 1965. do 1968. godine, upisuje 21. klasu Vojne akademije Kopnene vojske (smer artiljerijsko-raketne jedinice protivvazdušne odbrane – ARJ PVO), koju uspešno završava. 1972. godine završava kurs komandira baterije ARJ PVO a nakon toga upisuje 32. klasu dvogodišnje Komandno štabne akademije Kopnene vojske (KŠA KoV). Školu pohađa u vremenu od 1979. do 1981. Na kraju upisuje 38. klasu Škole nacionalne odbrane (ŠNO), koju završava 1995.godine. Sve škole je, uglavnom, završavao vrlo dobrim i odličnim uspehom. U Školi nacionalne odbrane uradio je i odbranio diplomski rad na temu „Organizacija i funkcionisanje protivvazdušne odbrane grada Beograda“. Voditelj mu je bio pukovnik Dušan Banjac. Deo rešenja koja je razradio u ovom radu primenjena su 1999. godine prilikom NATO bombardovanja.

Proizveden je u čin potporučnika ARJ PVO 1. septembra 1968. godine. Zatim je unapređivan u čin: poručnika – 1973; kapetana – 1974; kapetana I klase – 1977; majora – 1982; potpukovnika – 1986; i pukovnika 1993. godine.       

Službovao je u: 51. mehanizovanoj brigadi A klasifikacije iz 12. Mehanizovanog korpusa (51.mbr „A“/12, MK) u garnizonima „Vršac“ i „Pančevo“; Komandi Novosadskog korpusa (12.MK  je promenio naziv u „Novosadski korpus“) i 12. lakom artiljerijskom puku protivvazdušne odbrane A klasifikacije (12.lap PVO „A“/12. MK) u Novom Sadu; 1. gardijskoj lakoj  samohodnoj artiljerijsko-raketnoj brigadi PVO A klasifikacije iz proleterske gardijske mehanizovane divizije (1. glsarb „A“/pgmd) na Banjici: 401. artiljerijsko-raketnoj brigadi PVO A klasifikacije iz Komande odbrane grada Beograda (1. arbr PVO „A“/KOGB) u Zemunu; i Komandi 1. armije u Beogradu.

Obavljao je dužnost: komandira voda u 1. lakoj samohodnoj artiljerijskoj bateriji, lakog samohodnog artiljerijskog diviziona iz 51. mehanizovane brigade (1. lsab PVO/lsard PVO iz 51. mbr) u Vršcu u vremenu od 1968. do 1970. godine; komandir 2. lake samohodne baterije PVO 57/2 mm u lakom samohodnom artiljerijsko-raketnom divizionu PVO (2.lsab 57/2 u lsard PVO) u Pančevu od 1970. do 1976.godine; zamenika komandanta lsard PVO 57/2 mm u 51.mbr u Pančevu od 1976. do 1979. godine; komandata 1. lsard PVO 57/2 mm u 51. Mbr u Pančevu u vremenu od 1981. do 1987.godine; načelinka roda ARJ PVO u Komandi Novosadskog korpusa u vremenu od 2. jula 1987. do 9. februara 1988.; načelnika štaba u 12. lap PVO „A“ u Novom Sadu u vremenu od 9. februara 1988. do 24. januara 1992.; načelnika štaba u Komandi 1. glsarbr „A“ /pgmd na Banjici od 25. januara 1992. do 25. novembra 1992.; komandata 401. arbr PVO „A“/KOGB na Banjici u Beogradu u vremenu od 26.novembra 1992. do 1995. godine; načelnika roda ARJ PVO u Komandi 1. armije u Beogradu u vremenu od 1995. do 1999.

Odlikovan je: Ordenom za vojne zasluge sa srebrnim mačevima, 1972.godine; Ordenom narodne armije sa srebrnom zvezdom, 1982.godine; Ordenom zasluga za narod sa srebrnom zvezdom, 1988.godine, i Ordenom za hrabrost (posmrtno), 1999. godine.

Sve službene ocene su mu odlične i naročito se ističe. Nadležne starešine su, prilikom ocenjivanja, isticali njegove sposobnosti i uspehe na dužnostima koje je obavljao. Isticali su da je : savestan, odgovoran, disciplinovan i veoma tačan u izvršavanju zadataka. Predlagali su ga za više dužnosti i dalje usavršavanje.

Poginuo je u odbrani domovine od agresije NATO-a 31. marta 1999.godine

 

Fotografije:

Iz porodičnog albuma porodice Tomić objavljene u monografiji “Pukovnik Ljubomir – Ljuba Tomić”

        

 

 

• 
• 
• 
•