Retrospektivna izložba radova - Mario Jobst, arhitekta

Biblioteka "Centar za kulturu" Kladovo učestvuje po osmi put u nacionalnoj manifestaciji MUZEJI ZA 10 od 14. do 20. maja 2022. godine, pod nazivom MOĆ MUZEJA a mi bi dodajemo i MOĆ BIBLIOTEKA.

Pored stalne postavke potopljenog ostrva Ada Kale, ove godine poseban program koji se organizuje je retrospektivna izložba arhitekte Mario Jobsta, jednog od arhitekata iz tima "Energoprojekt" koji je pre 45 godina projektovao objekat "Dom kulture" u kojem aktivno radi biblioteka sa svim pratećim sadržajima kulturnog centra lokalne zajednice.
Mario Jobst je projektovao još nekoliko objekata za potrebe Kladova, gde se izdvaja Sportski centar "Jezero".

Izložba će biti dostupna za razgledanje od 14. maja pa do kraja juna 2022. godine. 
Izložba se organizuje i u sklopu obeležavanja 75 godina od formiranja Biblioteke u Kladovu. 

Izdvajamo recenziju Mare Janakova Grujić / istoričarka umetnosti i publicista iz monografije "Mario Jobst, 1940, arhitekta"

"U savremenoj srpskoj arhitekturi Mario Jobst jedna je od najmarkantnijih ličnosti. Svojim potpuno nesvakidašnjim ostvarenjima, snažnih i smelih boja, poteza upečatljive ekspresivnosti i simbolike, Jobst je stvorio originalan i stilski dosledan graditeljski opus. Autorova umetnička vizija počinje od nesputane mašte, kreativnosti i slobode, ne priklanjajući se normama, modi i “već viđenom”. Snagu crpi iz sopstvenog bitisanja, ali i iz autohtone, tradicionalne arhitekture naših prostora.

Karijera Marija Jobsta počinje ranih sedemdesetih godina prošlog veka. Za vreme gotovo trodecenijskog rada u preduzeću “Energoprojekt”, Jobst je gradio po Beogradu i Srbiji, ali i u afričkim državama i Rusiji – zemljama koje su se u to vreme intenzivno izgrađivale i na svojim prostranstvima nudile gotovo neograničene mogućnosti za projektovanje. Afričko i rusko iskustvo odigralo je presudnu ulogu u formiranju Jobstovog autorskog rukopisa – on je trajno očišćen od konvencionalizma, a u arhitekti se utvrdio inventivan i slobodarski duh. Povrh toga, Rusija i njeno nasleđe konstruktivizma ohrabrili su Jobstovu maštu i oživeli njegov genetski kod, pomažući mu u definisanju jedne od suštinskih odlika njegove arhitekture – interesovanja prema konstrukciji kao vidljivom, estetskom, dramatičnom aspektu arhitektonske površine.

“Crvenu” arhitekturu Marija Jobsta jedan stanovnik ili posetilac Novog Beograda može da prihvata, da joj se prepušta, uvek je drugačije doživljava i iznova bude fasciniran. Druga mogućnost je da je se kloni, naslućujući možda preveliku energiju i prejake utiske kojima ona zrači. Moguće je i to da je negativno doživi jer mu je neshvatljiva ili mu se kategorično ne dopada. No, niko ne ostaje ravnodušan. Jake emocije posmatrača u doživljaju arhitekture, bilo pozitivne bilo negativne, pratile su svakog velikog, avangardnog graditelja tokom istorije do danas.

Jobstove građevine karakteriše izuzetna jednostavnost i čistota polazne ideje – motivi kao da su uzeti iz dečijeg sveta: lađa, jedro, kocka, lopta, kupa, valjak, talas...; paleta formi je razuđena i kreće se od kubističke geometrije do složenih oblika iz prirode; kompozicija je bogata ali matematički precizna i zanatski perfektna. Kao takvi, objekti odišu dubokom autonomijom i mirom, snažno su okupani simbolikom i bez izuzetka predstavljaju vizuelni “jarbol” područja. Autorovo interesovanje za okolinu ne odvija se u cilju dodvoravanja ambijentu, već u smislu traženja njegove suštine i vizuelne identifikacije.

Na svojim novobeogradskim objektima Jobst je zaokupljen dinamikom, brzinom, kretanjem, stvaranjem svojevsnog “energetskog naboja”. Takav “futurizam” gotovo da dematerijalizuje formu, kao što bezbojni leksan na pergolama “YBC”-a dematerijalizuje teški crveni čelik i beton. Jobst je skulptor i nesputano eksperimentiše – jednostavan je ali u isto vreme kompleksan njegov svet ideja, on sintetiše genijus mesta ali ga i analizira, rastavlja, stilizuje i na kraju ugrađuje u svoje delo.

Bilo da ga vidimo kao arhitektonskog futuristu, kubistu, konstruktivistu ili ekspresionistu, Jobst u svom opusu predstavlja prototip savremene nacionalne arhitekture. Dr Zoran Manević, prvi i najsveobuhvatniji Jobstov kritičar, video ga je kao apologetu Momira Korunovića i Branka Tanazevića, a crvenu plastiku na njegovim objektima kao evokaciju Kalenića i Gračanice.

Jobstovo stvaralaštvo nosi kapric i koketnost, neuobičajenost i nesputanost, antiracionalizam i slobodu imaginacije. Njegove građevine su alegorične i simbolične, ovaploćenje mašte i kreativnosti – domišljate su, duhovite, ektravagantne. One veličaju snagu arhitekture kao umetnosti i neponovljive kreacije, ne zapostavljajući funkciju i utilitarnost kao suštinu. Dela se ne nadmeću sa okolnim prostorom već su od početka zamišljena da dominiraju i suvereno vladaju ambijentom. Kao takva, ona su deo vizije o stvaranju humanog, interaktivnog prostora između ljudske jedinke i njene okoline, o stvaranju novog, optimističkog grada krcatog energijom i harmonijom, upečatljivih vizuelnih atrakcija i pozitivnih višečulnih senzacija."